Tenkovske bitke u Zalivskom ratu

 Uvod

Operacija "Pustinjska Oluja" (Desert Storm) zvanično je počela 17. januara 1991. godine u 02:38 po lokalnom vremenu zračnim udarima saveznika protiv iračkih snaga. Nakon 38 dana intenzivnog bombardovanja, savezničke kopnene trupe su 24. februara 1991. godine u 04:00 časova pokrenule ofanzivu pod nazivom "Ground Offensive" koja je za četiri dana razbila iračke snage u Kuvajtu i južnom Iraku.

Operacija pustinja oluja

Pregled kopnene operacije

Irački raspored snaga pre kopnene ofanzive

Formacije i ukopavanje

• Iračka armija u južnom Iraku i Kuvajtu imala je oko 43 divizije, od kojih su 12 bile elitne Republičke garde.

• Tenkovske snage: Oko 4.280 tenkova (uglavnom T-55, T-62, T-72 „Asad Babil“).

• Odbrambene linije: Višeslojna odbrana, ukopani tenkovi do kupole, rovovski sistemi, minirana polja, zmajevi zubi, protutenkovske jame i žičane prepreke.

Ukopavanje je iračkim snagama pružilo malo dodatne zaštite o čemu svedoči ovaj nokautirani T-55

Ukopavanje

• Tenkovi su često ukopavani do visine top-tureta.

• Topovi orijentisani pod fiksnim uglovima, čime se dobijala bolja zaštita, ali ograničeno dejstvo topa po visini zbog male depresije topa ali i dejstva topa po pravcu.

• Položaji su maskirani, ali termalne kamere saveznika neutralisale su prednost kamuflaže.

Zalivski rat 1991. godine bio je jedan od najznačajnijih sukoba kraja 20. veka, a operacija Pustinjska oluja predstavljala je vrhunac vojno-tehnološke superiornosti Zapada nad vojskama koje su zadržale doktrine i tehnike Hladnog rata. U ovom sukobu, posebno su se istakle četiri velike tenkovske bitke, koje su svojom dinamikom, obimom i ishodima pokazale novu dimenziju modernog oklopnog ratovanja.

Irački tenkovi, mahom sovjetskog porekla (T-55, T-62 i moderniji T-72 verzije "Asad Babil"), suprotstavili su se savremenim zapadnim tenkovima, poput američkog M1A1 Abramsa, britanskog Challenger 1 i saudijskih AMX-30, koji su koristili napredne optičke sisteme, termalne nišane i preciznu municiju. Ova prednost, u kombinaciji sa izuzetno dobro osmišljenom strategijom savezničkih snaga, dovela je do serije velikih oklopnih pobeda.

Tenkovske borbe u Zalivskom ratu

Tokom Zalivskog rata 1991. godine došlo je do nekoliko velikih tenkovskih okršaja između iračkih snaga i koalicionih trupa predvođenih Sjedinjenim Američkim Državama. Najpoznatija i najznačajnija tenkovska bitka bila je ona poznata kao Bitka kod Medina divizije, koja se dogodila u februaru 1991. godine tokom kopnene ofanzive poznate kao operacija „Pustinjska oluja“.

Iračkim oružanim snagama u Zalivskom ratu formalno je komandovao tadašnji predsednik Iraka, Sadam Husein, koji je kao vrhovni komandant imao poslednju reč u svim ključnim vojnim odlukama. Međutim, neposredno operativno komandovanje kopnenim snagama povereno je generalu Sultan Hašimu Ahmedu al-Taiju, tadašnjem načelniku Generalštaba i komandantu severnog fronta. U operacijama na jugu Iraka i Kuvajta, značajnu ulogu imali su komandanti elitnih jedinica Republikanske garde, poput generala Ajada Futajana al-Ravija, koji je komandovao elitnom Medina oklopnom divizijom.

Abramsi u Zalivskom ratu

Na strani koalicionih snaga, celokupnom operacijom „Pustinjska oluja“ komandovao je američki general Norman Švarckopf (Norman Schwarzkopf), poznat po nadimku „Stormin' Norman“. Bio je komandant Centralne komande Sjedinjenih Država (CENTCOM) i glavni arhitekta operacija oslobađanja Kuvajta. Njegov zamenik na kopnu bio je general-potpukovnik John Yeosock, komandant kopnenih snaga 3. Armije SAD. Britanske kopnene snage predvodio je general-potpukovnik Peter de la Billière, dok je francuskim kontingentom komandovao general Michel Roquejeoffre. Arabske snage bile su pod komandom princa Khalida bin Sultana iz Saudijske Arabije, koji je bio i Švarckopfov zamenik za arapske trupe.

1. oklopna divizija na predahu pre početka operacije

Iračke tenkovske jedinice bile su organizovane u okviru elitnih oklopnih i mehanizovanih divizija Republikanske garde, kao što su Medina i Hammurabi divizije. Taktika koju su Iračani primenili bila je zasnovana na statičnoj odbrani iz duboko ukopanih položaja. Njihovi tenkovi, mahom sovjetskog porekla, modeli T-55, T-62 i T-72, bili su ukopani u pustinjski pesak do nivoa kupole, čime su pokušali da umanje siluetu i smanje mogućnost pogotka. Linije su bile dodatno zaštićene složenim minsko-eksplozivnim preprekama i rovovima. Cilj ovakve odbrane bio je da uspori i iscrpi neprijateljske snage, nanevši im što veće gubitke u frontalnim sukobima. Međutim, ovakva statična koncepcija odbrane pokazala se neuspešnom protiv visoko mobilnih i tehnički superiornih koalicionih jedinica. Nedostajalo im je manevarskih sposobnosti i fleksibilnosti, a komandni sistem bio je centralizovan, spor i neučinkovit, što je dodatno otežavalo koordinaciju i brzu reakciju na promene na bojištu.

Abrams je malo skrenuo sa puta

S druge strane, američke tenkovske snage, posebno jedinice koje su koristile tenkove M1A1 Abrams, pokazale su vrhunsku pokretljivost i sposobnost izvođenja dubokih prodora u neprijateljske linije. Tenkovi Abrams bili su opremljeni termalnim nišanima treće generacije, koji su omogućavali precizno gađanje ciljeva i po noći i u uslovima smanjene vidljivosti. U toku jedne od presudnih borbi, američke jedinice su napredovale sa zapada prema istoku u ranim jutarnjim časovima. Položaj Sunca, koje je izlazilo iza američkih linija, predstavljao je značajnu prednost. Irački tenkisti bili su primorani da gledaju pravo u Sunce, što im je dodatno smanjilo sposobnost otkrivanja i dejstva po ciljevima. Irački optički uređaji, koji su uglavnom bili pasivni dnevni nišani sa ograničenim mogućnostima u uslovima jake svetlosti i prašine, nisu mogli da pariraju američkim termovizijama. Rezultat je bio taj da su američke jedinice ušle u borbu praktično neopaženo, dok su irački tenkovi bili uništavani jedan po jedan na velikim daljinama, često i pre nego što su imali priliku da uzvrate vatru.

 

T-72 unisten u Zalivskom ratu 1991.

Što se tiče odnosa snaga, na početku kopnene ofanzive situacija je bila sledeća:

Irak je imao približno 4.000 tenkova, od čega je 1.000 bilo raspoređeno unutar elitnih divizija Republikanske garde. Najzastupljeniji modeli bili su T-55 (sovjetski tenk druge generacije), T-62 i T-72M, izvozne verzije sovjetskog T-72 sa smanjenim nivoom oklopa i inferiornim sistemima upravljanja vatrom u poređenju sa standardnim sovjetskim modelima.

      

Koalicione snage predvođene SAD-om angažovale su oko 2.000 tenkova, od čega je 1.848 bilo M1A1 Abramsa. Uz njih su delovale i britanske snage sa tenkovima Challenger 1, kao i francuske i arapske trupe sa raznim modelima, uključujući i AMX-30. Pored tenkova Zapadnog porekla treba pomenuti i kuvajtski M-84 (jugoslovenski) tenk u Zalivskom ratu.

Poreklo i karakteristike

M-84 je jugoslovenska modifikacija sovjetskog T-72M, sa poboljšanim sistemima za upravljanje vatrom, boljim oklopom i naprednijom elektronikom.

Neposredno pred izbijanje sukoba u Zalivu, Kuvajt je od SFRJ naručio 170 tenkova M-84, 15 tenkova M-84 ARV (vozila za izvlačenje) i 15 komandnih verzija M-84 opremljenih dodatnim sredstvima veze, kako bi zamenio zastarelu opremu britanskog porekla. Nakon potpisivanja ugovora, Kuvajtu su iz kasarne u Nišu, odmah isporučena četiri tenka M-84A, koje su kasnije zarobili Iračani prilikom invazije na Kuvajt. Isporuke su privremeno prekinute zbog iračkog napada na Kuvajt. Do tada je isporučeno oko 70-80 tenkova.

Kuvajtski M-84 u operaciji pustinjska oluja

Tenkovi M-84, proizvedeni u bivšoj SFRJ, činili su okosnicu kuvajtske 35. oklopne brigade "Šahid" tokom Zalivskog rata 1991. godine. Ova brigada, obučavana od strane američkih specijalnih snaga i jugoslovenskih instruktora, borila se zajedno sa američkim i saudijskim trupama u operaciji oslobađanja Kuvajta.

Iračka invazija na Kuvajt (1990)

Tokom iračke invazije na Kuvajt u avgustu 1990. godine, deo kuvajtskih M-84 tenkova je zarobljen od strane iračkih snaga. Međutim, preostale kuvajtske snage su se povukle u Saudijsku Arabiju, gde su se reorganizovale i nastavile obuku sa preostalim M-84 tenkovima. Jugoslavija je ubrzala isporuku dodatnih tenkova M-84 kako bi podržala kuvajtsku vojsku u egzilu.

Oslobodilačka ofanziva (februar 1991)

Tokom operacije "Pustinjska oluja" 1991. godine, kuvajtska 35. oklopna brigada "Šahid", opremljena tenkovima M-84, učestvovala je u borbenim dejstvima za oslobađanje Kuvajta. Iako su M-84 tenkovi delovali zajedno sa koalicionim snagama protiv iračkih trupa, postojala je zabrinutost zbog moguće "prijateljske vatre", s obzirom na sličnost između M-84 i iračkih T-72 tenkova. Imajući to u vidu, Kuvajćani su svoje tenkove M-84, koji su kao i irački, bili ofarbani u peščano-žutu boju, označili sa tri vertikalne paralelne bele linije iscrtane na bokovima tenka. Međutim, ovakav oblik označavanja u uslovima čestih peščanih oluja, jutarnje izmaglice, a naročito tokom noći, nije garantovao da će kuvajtski tenkovi biti identifikovani kao prijateljski zbog čega je ova jedinica oprezno korišćena. Srećom, takvi incidenti su izbegnuti.

M84 u sastavu kuvajtskih OMJ

Nakon što je koalicija prešla u ofanzivu, kuvajtske snage, uključujući i preostale M-84 tenkove, pridružile su se borbi za oslobađanje Kuvajta.

Kuvajtske oklopne jedinice bile su deo Jugozapadnog fronta, gde su zajedno sa snagama SAD, Saudijske Arabije i drugih saveznika napredovale ka Kuvajt gradu.

Bitke, angažman, gubici i performanse tenka M-84

Precizni podaci o gubicima kuvajtskih M-84 tenkova tokom Zalivskog rata nisu široko dostupni. Međutim, poznato je da su kuvajtske snage, uključujući posade M-84 tenkova, pokazale visok nivo profesionalizma i efikasnosti tokom borbenih operacija. Nakon oslobađanja Kuvajta, jedinice opremljene M-84 tenkovima su među prvima ušle u glavni grad, simbolizujući obnovu suvereniteta zemlje.

Oklop tenka M-84 je činio kombinacija čeličnih i kompozitnih materijala, pružajući zaštitu od protivoklopnih sredstava. Glavni top kalibra 125 mm sa automatskim punjačem, omogućavajući visoku brzinu paljbe.

M-84 u sastavu kuvajstkih snaga

Dizel motor snage 1.000 KS, omogućavajući maksimalnu brzinu od oko 65 km/h na putu.

Sistem za upravljanje vatrom sa laserskim daljinomerom i noćnim nišanom, omogućavajući efikasno dejstvo u svim vremenskim uslovima.

Ukupno, tenk M-84 se pokazao kao pouzdano i efikasno borbeno sredstvo u rukama kuvajtske vojske tokom Zalivskog rata, doprinoseći uspehu koalicionih snaga u oslobađanju zemlje.

Kuvajtske snage, uključujući M-84 tenkove, učestvovale su u oslobađanju glavnog grada. Tenkovi su korišćeni za probijanje iračkih linija i uništavanje iračkih oklopnih jedinica.

Bitka kod mosta Mutla. Kuvajtski M-84 tenkovi bili su angažovani u uništavanju iračkih snaga koje su pokušavale da se povuku iz Kuvajta preko mosta Mutla. Ova bitka je bila ključna za konačni poraz iračkih snaga u Kuvajtu.

Prednosti

M-84 je bio superiorniji u odnosu na većinu iračkih tenkova (T-55, T-62 i čak T-72), zahvaljujući boljem sistemu za upravljanje vatrom i oklopu.

Pokazao se efikasnim u direktnim okršajima sa iračkim tenkovima.

Mane

Kuvajtske snage su imale ograničen broj M-84 tenkova nakon iračke invazije, što je smanjilo njihov uticaj na ukupni tok rata.

U poređenju sa M1 Abrams tenkovima SAD, M-84 je bio manje moderan, posebno u pogledu termovizije i elektronskih sistema.

Značajne pojedinosti

Iračke snage su koristile nekoliko zarobljenih M-84 tenkova tokom rata, ali su oni bili neefikasni zbog loše obuke iračkih posada.

Kuvajtski moral

Učešće kuvajtskih snaga, uključujući M-84 tenkove, imalo je veliki simbolični značaj za Kuvajt, jer je pokazalo da su kuvajtske snage aktivno učestvovale u oslobađanju svoje zemlje.

Kuvajtski M-84 tenkovi bili su važan deo kuvajtskih oklopnih snaga tokom Prvog Zalivskog rata, posebno u fazi oslobađanja Kuvajta. Iako su bili brojčano ograničeni, pokazali su se efikasnim u borbi protiv iračkih tenkova i doprineli su ukupnoj pobedi koalicije. Njegovo lako održavanje na terenu, pouzdanost i besprekorno funkcionisanje u izuzetno teškim pustinjskim uslovima, skrenulo je pažnju svetske vojne javnosti na ovaj tenk. Nažalost, veliko interesovanje stranih zemalja za kupovinu M-84, koji je u odnosu na konkurenciju pružao izuzetno povoljan odnos cene i kvaliteta, nije rezultovalo zaključenjem novih kupoprodajnih ugovora zbog izbijanja građanskog rata u Jugoslaviji.

Nakon borbi, procenjuje se da su iračke snage izgubile između 2.500 i 3.300 tenkova. Konkretno, u bitkama protiv američkih oklopnih jedinica, gubici iračkih tenkova su bili katastrofalni:

U samo jednoj borbi poznatoj kao „Noćna bitka kod 73 Istoka“, američka 1. oklopna divizija uništila je 186 iračkih tenkova, uključujući i veći broj T-72, bez gubitka ijednog svog Abramsa.  U sukobu sa britanskom 1. oklopnom divizijom, Iračani su izgubili dodatnih 300 tenkova, dok su Britanci izgubili samo jedan tenk Challenger 1, i to usled incidenta „prijateljske vatre“, a ne neprijateljske.

      

Ukupno, do kraja kopnene kampanje, iračke oklopne jedinice su bile potpuno razbijene. Preostali tenkovi su bili ili napušteni, ili su pretrpeli teško oštećenje usled artiljerijskog i vazdušnog bombardovanja, kao i dejstava protivoklopnih helikoptera AH-64 Apache.

Glavni razlozi uspeha koalicionih tenkista uključivali su nadmoćnu optoelektroniku, efikasnu komunikaciju i komandovanje, vrhunsku obučenost posada i logističku podršku koja je omogućila neprekidnu borbenu spremnost. Istovremeno, irački sistem komandovanja bio je usporen, a vojnici demoralisani posle višemesečnog bombardovanja i gubitka inicijative. Centralizovani komandni sistem, koji se oslanjao na direktne instrukcije iz Bagdada i od Sadama Huseina lično, dodatno je kočio bilo kakvu prilagodljivost iračkih jedinica u borbi.

Zalivski rat 1991. godine bio je jedan od najznačajnijih sukoba kraja 20. veka, a operacija Pustinjska oluja predstavljala je vrhunac vojno-tehnološke superiornosti Zapada nad vojskama koje su zadržale doktrine i tehnike Hladnog rata. U ovom sukobu, posebno su se istakle četiri velike tenkovske bitke, koje su svojom dinamikom, obimom i ishodima pokazale novu dimenziju modernog oklopnog ratovanja.

1. Bitka za “73 Istočnu” (73 Easting)

Datum: 26. februar 1991.

Mesto: Istočni Irak, blizu granice sa Kuvajtom

Snage:

• SAD (VII korpus, 2. oklopna konjička regimenta)

• Irak (12. oklopna divizija, elitna Republikanska garda)

Oklopna taktika u bici kod 73 Easting, 26. februar 1991.

Ova bitka se često naziva "poslednjom klasičnom tenkovskom bitkom 20. veka". Borba se odigrala na istoj liniji meridijana označene kao “73 Istočna”, u uslovima teške peščane oluje. Američke snage, predvođene 2. konjičkom regimentom, naletele su na jaku iračku odbranu koju su činile brigade elitne Republikanske garde.

Tok bitke

Amerikanci su koristili termalne nišane M1A1 Abramsa, koji su omogućili borbu i u lošim uslovima vidljivosti. Na daljinama od 2.500 metara, Abramsi su uništavali iračke T-72 tenkove, često pre nego što bi Iračani uspeli da lociraju američke pozicije.

Američki izviđački i mehanizovani vodovi probili su se kroz prve linije odbrane, a zatim uspostavili položaje za dalju artiljerijsku podršku i duboke prodore. Iračke jedinice bile su dezorganizovane, a mnogi tenkisti napustili su svoja vozila pred nadmoćnim američkim napadom.

Ishod

• Irački gubici: preko 160 uništenih tenkova i borbenih vozila

• Američki gubici: 1 uništeni M2 Bradley, nekoliko ranjenih vojnika

Ova bitka pokazala je moć precizne paljbe, brzine i tehnološke superiornosti američkih snaga.

2. Bitka kod Medina Ridge-a

Datum: 27. februar 1991.

Mesto: Jugozapadno od Kuvajta, duž Medina Ridge grebena

Snage

• SAD (VII korpus, 1. oklopna divizija "Old Ironsides")

• Irak (2. brigade Republike garde, Medina oklopna divizija)

Medina Ridge

Medina Ridge bio je prirodni odbrambeni teren koji je Iračanima davao prednost u zaklonu i položaju za zasede. Iračke snage su ovde postavile jednu od najtvrđih odbrana, sa T-72 tenkovima ukopanim u defanzivne položaje i podržane artiljerijom.

Tok bitke

Američka 1. oklopna divizija krenula je u frontalni napad, uz masivnu podršku artiljerije i avijacije. M1A1 Abramsi su brzo neutralisali iračke T-72, koristeći kombinaciju uranijumskih APFSDS projektila i superiorne termalne optike.

Irački tenkisti su pružili žešći otpor nego u ranijim sukobima, čak su uspeli da pogode nekoliko američkih vozila, ali bez značajnijih posledica. Američki Abramsi su zahvaljujući reaktivnim pancirima i snažnom oklopu izdržali pogotke bez proboja.

Ishod

• Irački gubici: 186 tenkova, 127 borbenih vozila pešadije

• Američki gubici: 4 Bradleyja i 1 Abrams (nepotvrđeno uništenje)

Ova bitka bila je najmasovniji sukob oklopnih jedinica tokom čitave operacije Pustinjska oluja.

3. Bitka za Norfolk

Datum: 27-28. februar 1991.

Mesto: Severozapadni Kuvajt

Snage

• SAD (VII korpus, 1. pešadijska divizija, britanska 1. oklopna divizija)

• Irak (Al-Faw pešadijska divizija, 52. oklopna brigada, elitna Tawakalna divizija Republike garde)

Bitka za Norfolk

Operacija Norfolk bila je kompleksna borbena operacija koja se sastojala od više spojenih bitaka između američkih, britanskih i iračkih jedinica. Tokom teških noćnih borbi, saveznici su iskoristili prednost noćne optike i precizne paljbe.

Tok bitke

Američke i britanske jedinice su sinhronizovano napadale iračke položaje. Britanski Challenger 1 tenkovi su ušli u istoriju kada su uništili irački T-55 sa daljine od 4.700 metara, što je rekord za tenkovsku borbu.

Noću 27. februara, Tawakalna divizija pokušala je kontranapad, ali su ih saveznici zbrisali kombinacijom artiljerijske vatre, tenkovskih napada i podrške A-10 Warthog aviona.

Ishod

• Irački gubici: 250 tenkova, 300 oklopnih transportera

• Saveznički gubici: minimalni (nekoliko Bradleyja i tenkova)

Ovo je bila jedna od najintenzivnijih tenkovskih operacija sa velikim brojem učesnika na obe strane.

4. Bitka za međunarodni aerodrom u Kuvajtu (Kuwait International Airport)

Datum: 27-28. februar 1991.

Mesto: Kuvajt Siti

Snage

• SAD (1. marinski ekspedicionistički korpus)

• Irak (pripadnici 3. oklopne divizije i ostaci jedinica Republike garde)

Bitka za međunarodni aerodrom u Kuvajtu

Kao kruna oslobađanja Kuvajta, američki marinci su pokrenuli juriš na međunarodni aerodrom u Kuvajtu. Iračke snage su pokušale da organizuju poslednju liniju odbrane uz pomoć oklopnih jedinica i pešadije.

Tok bitke

Marinci su napredovali brzo, koristeći M60A3 Patton tenkove i LAV-25 vozila, uz masivnu podršku AV-8B Harrier II i AH-1 Cobra helikoptera. Iračke snage, već demoralizovane, nisu mogle da pruže ozbiljan otpor.

Na pisti aerodroma pronađeni su uništeni T-55 i T-62, a mnogi irački tenkisti su se predali bez borbe.

Ishod

• Irački gubici: desetine tenkova i artiljerijskih oruđa

• Američki gubici: minimalni, simbolični

Zauzimanje aerodroma bilo je poslednji čin kopnene ofanzive i ujedno formalni kraj operacije Pustinjska oluja.

Zaključak – Ključne pouke tenkovskih bitaka Zalivskog rata

Zalivski rat je pokazao definitivnu prednost zapadne tehnologije nad iračkom vojskom, koja je koristila prevaziđene sovjetske modele i taktike. Najveći faktor uspeha bili su termalni nišani, superiorna balistika, komunikacijski sistemi i satelitska koordinacija.

Američki M1A1 Abramsi i britanski Challengeri su dominirali na bojištu, dok su irački T-72, čak i u modernizovanoj verziji Asad Babil, pokazali velike slabosti, posebno u pogledu optike, municije i balističke zaštite.

U sve četiri velike tenkovske bitke, saveznici su demonstrirali kako kombinovana upotreba oklopa, pešadije, artiljerije i avijacije dovodi do brzih i odlučujućih pobeda.  

              

Irački tenkovi su bili ukopani, formacijski dobro raspoređeni, ali potpuno inferiorni u detekciji ciljeva, gađanju na daljinama većim od 2 km i zaštiti protiv visoko preciznih oružja. Termalna optika, nadmoćna koordinacija i dubinska artiljerija SAD-a i saveznika neutralisali su prednosti iračkog defanzivnog ukopavanja.