Tenkovske bitke u Zalivskom ratu

 Uvod

Operacija "Pustinjska Oluja" (Desert Storm) zvanično je počela 17. januara 1991. godine u 02:38 po lokalnom vremenu zračnim udarima saveznika protiv iračkih snaga. Nakon 38 dana intenzivnog bombardovanja, savezničke kopnene trupe su 24. februara 1991. godine u 04:00 časova pokrenule ofanzivu pod nazivom "Ground Offensive" koja je za četiri dana razbila iračke snage u Kuvajtu i južnom Iraku.

Operacija pustinja oluja

Pregled kopnene operacije

Irački raspored snaga pre kopnene ofanzive

Formacije i ukopavanje

• Iračka armija u južnom Iraku i Kuvajtu imala je oko 43 divizije, od kojih su 12 bile elitne Republičke garde.

• Tenkovske snage: Oko 4.280 tenkova (uglavnom T-55, T-62, T-72 „Asad Babil“).

• Odbrambene linije: Višeslojna odbrana, ukopani tenkovi do kupole, rovovski sistemi, minirana polja, zmajevi zubi, protutenkovske jame i žičane prepreke.

Ukopavanje je iračkim snagama pružilo malo dodatne zaštite o čemu svedoči ovaj nokautirani T-55

Ukopavanje

• Tenkovi su često ukopavani do visine top-tureta.

• Topovi orijentisani pod fiksnim uglovima, čime se dobijala bolja zaštita, ali ograničeno dejstvo topa po visini zbog male depresije topa ali i dejstva topa po pravcu.

• Položaji su maskirani, ali termalne kamere saveznika neutralisale su prednost kamuflaže.

Zalivski rat 1991. godine bio je jedan od najznačajnijih sukoba kraja 20. veka, a operacija Pustinjska oluja predstavljala je vrhunac vojno-tehnološke superiornosti Zapada nad vojskama koje su zadržale doktrine i tehnike Hladnog rata. U ovom sukobu, posebno su se istakle četiri velike tenkovske bitke, koje su svojom dinamikom, obimom i ishodima pokazale novu dimenziju modernog oklopnog ratovanja.

Irački tenkovi, mahom sovjetskog porekla (T-55, T-62 i moderniji T-72 verzije "Asad Babil"), suprotstavili su se savremenim zapadnim tenkovima, poput američkog M1A1 Abramsa, britanskog Challenger 1 i saudijskih AMX-30, koji su koristili napredne optičke sisteme, termalne nišane i preciznu municiju. Ova prednost, u kombinaciji sa izuzetno dobro osmišljenom strategijom savezničkih snaga, dovela je do serije velikih oklopnih pobeda.

Tenkovske borbe u Zalivskom ratu

Tokom Zalivskog rata 1991. godine došlo je do nekoliko velikih tenkovskih okršaja između iračkih snaga i koalicionih trupa predvođenih Sjedinjenim Američkim Državama. Najpoznatija i najznačajnija tenkovska bitka bila je ona poznata kao Bitka kod Medina divizije, koja se dogodila u februaru 1991. godine tokom kopnene ofanzive poznate kao operacija „Pustinjska oluja“.

Iračkim oružanim snagama u Zalivskom ratu formalno je komandovao tadašnji predsednik Iraka, Sadam Husein, koji je kao vrhovni komandant imao poslednju reč u svim ključnim vojnim odlukama. Međutim, neposredno operativno komandovanje kopnenim snagama povereno je generalu Sultan Hašimu Ahmedu al-Taiju, tadašnjem načelniku Generalštaba i komandantu severnog fronta. U operacijama na jugu Iraka i Kuvajta, značajnu ulogu imali su komandanti elitnih jedinica Republikanske garde, poput generala Ajada Futajana al-Ravija, koji je komandovao elitnom Medina oklopnom divizijom.

Abramsi u Zalivskom ratu

Na strani koalicionih snaga, celokupnom operacijom „Pustinjska oluja“ komandovao je američki general Norman Švarckopf (Norman Schwarzkopf), poznat po nadimku „Stormin' Norman“. Bio je komandant Centralne komande Sjedinjenih Država (CENTCOM) i glavni arhitekta operacija oslobađanja Kuvajta. Njegov zamenik na kopnu bio je general-potpukovnik John Yeosock, komandant kopnenih snaga 3. Armije SAD. Britanske kopnene snage predvodio je general-potpukovnik Peter de la Billière, dok je francuskim kontingentom komandovao general Michel Roquejeoffre. Arabske snage bile su pod komandom princa Khalida bin Sultana iz Saudijske Arabije, koji je bio i Švarckopfov zamenik za arapske trupe.

1. oklopna divizija na predahu pre početka operacije

Iračke tenkovske jedinice bile su organizovane u okviru elitnih oklopnih i mehanizovanih divizija Republikanske garde, kao što su Medina i Hammurabi divizije. Taktika koju su Iračani primenili bila je zasnovana na statičnoj odbrani iz duboko ukopanih položaja. Njihovi tenkovi, mahom sovjetskog porekla, modeli T-55, T-62 i T-72, bili su ukopani u pustinjski pesak do nivoa kupole, čime su pokušali da umanje siluetu i smanje mogućnost pogotka. Linije su bile dodatno zaštićene složenim minsko-eksplozivnim preprekama i rovovima. Cilj ovakve odbrane bio je da uspori i iscrpi neprijateljske snage, nanevši im što veće gubitke u frontalnim sukobima. Međutim, ovakva statična koncepcija odbrane pokazala se neuspešnom protiv visoko mobilnih i tehnički superiornih koalicionih jedinica. Nedostajalo im je manevarskih sposobnosti i fleksibilnosti, a komandni sistem bio je centralizovan, spor i neučinkovit, što je dodatno otežavalo koordinaciju i brzu reakciju na promene na bojištu.

Abrams je malo skrenuo sa puta

S druge strane, američke tenkovske snage, posebno jedinice koje su koristile tenkove M1A1 Abrams, pokazale su vrhunsku pokretljivost i sposobnost izvođenja dubokih prodora u neprijateljske linije. Tenkovi Abrams bili su opremljeni termalnim nišanima treće generacije, koji su omogućavali precizno gađanje ciljeva i po noći i u uslovima smanjene vidljivosti. U toku jedne od presudnih borbi, američke jedinice su napredovale sa zapada prema istoku u ranim jutarnjim časovima. Položaj Sunca, koje je izlazilo iza američkih linija, predstavljao je značajnu prednost. Irački tenkisti bili su primorani da gledaju pravo u Sunce, što im je dodatno smanjilo sposobnost otkrivanja i dejstva po ciljevima. Irački optički uređaji, koji su uglavnom bili pasivni dnevni nišani sa ograničenim mogućnostima u uslovima jake svetlosti i prašine, nisu mogli da pariraju američkim termovizijama. Rezultat je bio taj da su američke jedinice ušle u borbu praktično neopaženo, dok su irački tenkovi bili uništavani jedan po jedan na velikim daljinama, često i pre nego što su imali priliku da uzvrate vatru.

 

T-72 unisten u Zalivskom ratu 1991.

Što se tiče odnosa snaga, na početku kopnene ofanzive situacija je bila sledeća:

Irak je imao približno 4.000 tenkova, od čega je 1.000 bilo raspoređeno unutar elitnih divizija Republikanske garde. Najzastupljeniji modeli bili su T-55 (sovjetski tenk druge generacije), T-62 i T-72M, izvozne verzije sovjetskog T-72 sa smanjenim nivoom oklopa i inferiornim sistemima upravljanja vatrom u poređenju sa standardnim sovjetskim modelima.

      

Koalicione snage predvođene SAD-om angažovale su oko 2.000 tenkova, od čega je 1.848 bilo M1A1 Abramsa. Uz njih su delovale i britanske snage sa tenkovima Challenger 1, kao i francuske i arapske trupe sa raznim modelima, uključujući i AMX-30. Pored tenkova Zapadnog porekla treba pomenuti i kuvajtski M-84 (jugoslovenski) tenk u Zalivskom ratu.

Poreklo i karakteristike

M-84 je jugoslovenska modifikacija sovjetskog T-72M, sa poboljšanim sistemima za upravljanje vatrom, boljim oklopom i naprednijom elektronikom.

Neposredno pred izbijanje sukoba u Zalivu, Kuvajt je od SFRJ naručio 170 tenkova M-84, 15 tenkova M-84 ARV (vozila za izvlačenje) i 15 komandnih verzija M-84 opremljenih dodatnim sredstvima veze, kako bi zamenio zastarelu opremu britanskog porekla. Nakon potpisivanja ugovora, Kuvajtu su iz kasarne u Nišu, odmah isporučena četiri tenka M-84A, koje su kasnije zarobili Iračani prilikom invazije na Kuvajt. Isporuke su privremeno prekinute zbog iračkog napada na Kuvajt. Do tada je isporučeno oko 70-80 tenkova.

Kuvajtski M-84 u operaciji pustinjska oluja

Tenkovi M-84, proizvedeni u bivšoj SFRJ, činili su okosnicu kuvajtske 35. oklopne brigade "Šahid" tokom Zalivskog rata 1991. godine. Ova brigada, obučavana od strane američkih specijalnih snaga i jugoslovenskih instruktora, borila se zajedno sa američkim i saudijskim trupama u operaciji oslobađanja Kuvajta.

Iračka invazija na Kuvajt (1990)

Tokom iračke invazije na Kuvajt u avgustu 1990. godine, deo kuvajtskih M-84 tenkova je zarobljen od strane iračkih snaga. Međutim, preostale kuvajtske snage su se povukle u Saudijsku Arabiju, gde su se reorganizovale i nastavile obuku sa preostalim M-84 tenkovima. Jugoslavija je ubrzala isporuku dodatnih tenkova M-84 kako bi podržala kuvajtsku vojsku u egzilu.

Oslobodilačka ofanziva (februar 1991)

Tokom operacije "Pustinjska oluja" 1991. godine, kuvajtska 35. oklopna brigada "Šahid", opremljena tenkovima M-84, učestvovala je u borbenim dejstvima za oslobađanje Kuvajta. Iako su M-84 tenkovi delovali zajedno sa koalicionim snagama protiv iračkih trupa, postojala je zabrinutost zbog moguće "prijateljske vatre", s obzirom na sličnost između M-84 i iračkih T-72 tenkova. Imajući to u vidu, Kuvajćani su svoje tenkove M-84, koji su kao i irački, bili ofarbani u peščano-žutu boju, označili sa tri vertikalne paralelne bele linije iscrtane na bokovima tenka. Međutim, ovakav oblik označavanja u uslovima čestih peščanih oluja, jutarnje izmaglice, a naročito tokom noći, nije garantovao da će kuvajtski tenkovi biti identifikovani kao prijateljski zbog čega je ova jedinica oprezno korišćena. Srećom, takvi incidenti su izbegnuti.

M84 u sastavu kuvajtskih OMJ

Nakon što je koalicija prešla u ofanzivu, kuvajtske snage, uključujući i preostale M-84 tenkove, pridružile su se borbi za oslobađanje Kuvajta.

Kuvajtske oklopne jedinice bile su deo Jugozapadnog fronta, gde su zajedno sa snagama SAD, Saudijske Arabije i drugih saveznika napredovale ka Kuvajt gradu.

Bitke, angažman, gubici i performanse tenka M-84

Precizni podaci o gubicima kuvajtskih M-84 tenkova tokom Zalivskog rata nisu široko dostupni. Međutim, poznato je da su kuvajtske snage, uključujući posade M-84 tenkova, pokazale visok nivo profesionalizma i efikasnosti tokom borbenih operacija. Nakon oslobađanja Kuvajta, jedinice opremljene M-84 tenkovima su među prvima ušle u glavni grad, simbolizujući obnovu suvereniteta zemlje.

Oklop tenka M-84 je činio kombinacija čeličnih i kompozitnih materijala, pružajući zaštitu od protivoklopnih sredstava. Glavni top kalibra 125 mm sa automatskim punjačem, omogućavajući visoku brzinu paljbe.

M-84 u sastavu kuvajstkih snaga

Dizel motor snage 1.000 KS, omogućavajući maksimalnu brzinu od oko 65 km/h na putu.

Sistem za upravljanje vatrom sa laserskim daljinomerom i noćnim nišanom, omogućavajući efikasno dejstvo u svim vremenskim uslovima.

Ukupno, tenk M-84 se pokazao kao pouzdano i efikasno borbeno sredstvo u rukama kuvajtske vojske tokom Zalivskog rata, doprinoseći uspehu koalicionih snaga u oslobađanju zemlje.

Kuvajtske snage, uključujući M-84 tenkove, učestvovale su u oslobađanju glavnog grada. Tenkovi su korišćeni za probijanje iračkih linija i uništavanje iračkih oklopnih jedinica.

Bitka kod mosta Mutla. Kuvajtski M-84 tenkovi bili su angažovani u uništavanju iračkih snaga koje su pokušavale da se povuku iz Kuvajta preko mosta Mutla. Ova bitka je bila ključna za konačni poraz iračkih snaga u Kuvajtu.

Prednosti

M-84 je bio superiorniji u odnosu na većinu iračkih tenkova (T-55, T-62 i čak T-72), zahvaljujući boljem sistemu za upravljanje vatrom i oklopu.

Pokazao se efikasnim u direktnim okršajima sa iračkim tenkovima.

Mane

Kuvajtske snage su imale ograničen broj M-84 tenkova nakon iračke invazije, što je smanjilo njihov uticaj na ukupni tok rata.

U poređenju sa M1 Abrams tenkovima SAD, M-84 je bio manje moderan, posebno u pogledu termovizije i elektronskih sistema.

Značajne pojedinosti

Iračke snage su koristile nekoliko zarobljenih M-84 tenkova tokom rata, ali su oni bili neefikasni zbog loše obuke iračkih posada.

Kuvajtski moral

Učešće kuvajtskih snaga, uključujući M-84 tenkove, imalo je veliki simbolični značaj za Kuvajt, jer je pokazalo da su kuvajtske snage aktivno učestvovale u oslobađanju svoje zemlje.

Kuvajtski M-84 tenkovi bili su važan deo kuvajtskih oklopnih snaga tokom Prvog Zalivskog rata, posebno u fazi oslobađanja Kuvajta. Iako su bili brojčano ograničeni, pokazali su se efikasnim u borbi protiv iračkih tenkova i doprineli su ukupnoj pobedi koalicije. Njegovo lako održavanje na terenu, pouzdanost i besprekorno funkcionisanje u izuzetno teškim pustinjskim uslovima, skrenulo je pažnju svetske vojne javnosti na ovaj tenk. Nažalost, veliko interesovanje stranih zemalja za kupovinu M-84, koji je u odnosu na konkurenciju pružao izuzetno povoljan odnos cene i kvaliteta, nije rezultovalo zaključenjem novih kupoprodajnih ugovora zbog izbijanja građanskog rata u Jugoslaviji.

Nakon borbi, procenjuje se da su iračke snage izgubile između 2.500 i 3.300 tenkova. Konkretno, u bitkama protiv američkih oklopnih jedinica, gubici iračkih tenkova su bili katastrofalni:

U samo jednoj borbi poznatoj kao „Noćna bitka kod 73 Istoka“, američka 1. oklopna divizija uništila je 186 iračkih tenkova, uključujući i veći broj T-72, bez gubitka ijednog svog Abramsa.  U sukobu sa britanskom 1. oklopnom divizijom, Iračani su izgubili dodatnih 300 tenkova, dok su Britanci izgubili samo jedan tenk Challenger 1, i to usled incidenta „prijateljske vatre“, a ne neprijateljske.

      

Ukupno, do kraja kopnene kampanje, iračke oklopne jedinice su bile potpuno razbijene. Preostali tenkovi su bili ili napušteni, ili su pretrpeli teško oštećenje usled artiljerijskog i vazdušnog bombardovanja, kao i dejstava protivoklopnih helikoptera AH-64 Apache.

Glavni razlozi uspeha koalicionih tenkista uključivali su nadmoćnu optoelektroniku, efikasnu komunikaciju i komandovanje, vrhunsku obučenost posada i logističku podršku koja je omogućila neprekidnu borbenu spremnost. Istovremeno, irački sistem komandovanja bio je usporen, a vojnici demoralisani posle višemesečnog bombardovanja i gubitka inicijative. Centralizovani komandni sistem, koji se oslanjao na direktne instrukcije iz Bagdada i od Sadama Huseina lično, dodatno je kočio bilo kakvu prilagodljivost iračkih jedinica u borbi.

Zalivski rat 1991. godine bio je jedan od najznačajnijih sukoba kraja 20. veka, a operacija Pustinjska oluja predstavljala je vrhunac vojno-tehnološke superiornosti Zapada nad vojskama koje su zadržale doktrine i tehnike Hladnog rata. U ovom sukobu, posebno su se istakle četiri velike tenkovske bitke, koje su svojom dinamikom, obimom i ishodima pokazale novu dimenziju modernog oklopnog ratovanja.

1. Bitka za “73 Istočnu” (73 Easting)

Datum: 26. februar 1991.

Mesto: Istočni Irak, blizu granice sa Kuvajtom

Snage:

• SAD (VII korpus, 2. oklopna konjička regimenta)

• Irak (12. oklopna divizija, elitna Republikanska garda)

Oklopna taktika u bici kod 73 Easting, 26. februar 1991.

Ova bitka se često naziva "poslednjom klasičnom tenkovskom bitkom 20. veka". Borba se odigrala na istoj liniji meridijana označene kao “73 Istočna”, u uslovima teške peščane oluje. Američke snage, predvođene 2. konjičkom regimentom, naletele su na jaku iračku odbranu koju su činile brigade elitne Republikanske garde.

Tok bitke

Amerikanci su koristili termalne nišane M1A1 Abramsa, koji su omogućili borbu i u lošim uslovima vidljivosti. Na daljinama od 2.500 metara, Abramsi su uništavali iračke T-72 tenkove, često pre nego što bi Iračani uspeli da lociraju američke pozicije.

Američki izviđački i mehanizovani vodovi probili su se kroz prve linije odbrane, a zatim uspostavili položaje za dalju artiljerijsku podršku i duboke prodore. Iračke jedinice bile su dezorganizovane, a mnogi tenkisti napustili su svoja vozila pred nadmoćnim američkim napadom.

Ishod

• Irački gubici: preko 160 uništenih tenkova i borbenih vozila

• Američki gubici: 1 uništeni M2 Bradley, nekoliko ranjenih vojnika

Ova bitka pokazala je moć precizne paljbe, brzine i tehnološke superiornosti američkih snaga.

2. Bitka kod Medina Ridge-a

Datum: 27. februar 1991.

Mesto: Jugozapadno od Kuvajta, duž Medina Ridge grebena

Snage

• SAD (VII korpus, 1. oklopna divizija "Old Ironsides")

• Irak (2. brigade Republike garde, Medina oklopna divizija)

Medina Ridge

Medina Ridge bio je prirodni odbrambeni teren koji je Iračanima davao prednost u zaklonu i položaju za zasede. Iračke snage su ovde postavile jednu od najtvrđih odbrana, sa T-72 tenkovima ukopanim u defanzivne položaje i podržane artiljerijom.

Tok bitke

Američka 1. oklopna divizija krenula je u frontalni napad, uz masivnu podršku artiljerije i avijacije. M1A1 Abramsi su brzo neutralisali iračke T-72, koristeći kombinaciju uranijumskih APFSDS projektila i superiorne termalne optike.

Irački tenkisti su pružili žešći otpor nego u ranijim sukobima, čak su uspeli da pogode nekoliko američkih vozila, ali bez značajnijih posledica. Američki Abramsi su zahvaljujući reaktivnim pancirima i snažnom oklopu izdržali pogotke bez proboja.

Ishod

• Irački gubici: 186 tenkova, 127 borbenih vozila pešadije

• Američki gubici: 4 Bradleyja i 1 Abrams (nepotvrđeno uništenje)

Ova bitka bila je najmasovniji sukob oklopnih jedinica tokom čitave operacije Pustinjska oluja.

3. Bitka za Norfolk

Datum: 27-28. februar 1991.

Mesto: Severozapadni Kuvajt

Snage

• SAD (VII korpus, 1. pešadijska divizija, britanska 1. oklopna divizija)

• Irak (Al-Faw pešadijska divizija, 52. oklopna brigada, elitna Tawakalna divizija Republike garde)

Bitka za Norfolk

Operacija Norfolk bila je kompleksna borbena operacija koja se sastojala od više spojenih bitaka između američkih, britanskih i iračkih jedinica. Tokom teških noćnih borbi, saveznici su iskoristili prednost noćne optike i precizne paljbe.

Tok bitke

Američke i britanske jedinice su sinhronizovano napadale iračke položaje. Britanski Challenger 1 tenkovi su ušli u istoriju kada su uništili irački T-55 sa daljine od 4.700 metara, što je rekord za tenkovsku borbu.

Noću 27. februara, Tawakalna divizija pokušala je kontranapad, ali su ih saveznici zbrisali kombinacijom artiljerijske vatre, tenkovskih napada i podrške A-10 Warthog aviona.

Ishod

• Irački gubici: 250 tenkova, 300 oklopnih transportera

• Saveznički gubici: minimalni (nekoliko Bradleyja i tenkova)

Ovo je bila jedna od najintenzivnijih tenkovskih operacija sa velikim brojem učesnika na obe strane.

4. Bitka za međunarodni aerodrom u Kuvajtu (Kuwait International Airport)

Datum: 27-28. februar 1991.

Mesto: Kuvajt Siti

Snage

• SAD (1. marinski ekspedicionistički korpus)

• Irak (pripadnici 3. oklopne divizije i ostaci jedinica Republike garde)

Bitka za međunarodni aerodrom u Kuvajtu

Kao kruna oslobađanja Kuvajta, američki marinci su pokrenuli juriš na međunarodni aerodrom u Kuvajtu. Iračke snage su pokušale da organizuju poslednju liniju odbrane uz pomoć oklopnih jedinica i pešadije.

Tok bitke

Marinci su napredovali brzo, koristeći M60A3 Patton tenkove i LAV-25 vozila, uz masivnu podršku AV-8B Harrier II i AH-1 Cobra helikoptera. Iračke snage, već demoralizovane, nisu mogle da pruže ozbiljan otpor.

Na pisti aerodroma pronađeni su uništeni T-55 i T-62, a mnogi irački tenkisti su se predali bez borbe.

Ishod

• Irački gubici: desetine tenkova i artiljerijskih oruđa

• Američki gubici: minimalni, simbolični

Zauzimanje aerodroma bilo je poslednji čin kopnene ofanzive i ujedno formalni kraj operacije Pustinjska oluja.

Zaključak – Ključne pouke tenkovskih bitaka Zalivskog rata

Zalivski rat je pokazao definitivnu prednost zapadne tehnologije nad iračkom vojskom, koja je koristila prevaziđene sovjetske modele i taktike. Najveći faktor uspeha bili su termalni nišani, superiorna balistika, komunikacijski sistemi i satelitska koordinacija.

Američki M1A1 Abramsi i britanski Challengeri su dominirali na bojištu, dok su irački T-72, čak i u modernizovanoj verziji Asad Babil, pokazali velike slabosti, posebno u pogledu optike, municije i balističke zaštite.

U sve četiri velike tenkovske bitke, saveznici su demonstrirali kako kombinovana upotreba oklopa, pešadije, artiljerije i avijacije dovodi do brzih i odlučujućih pobeda.  

              

Irački tenkovi su bili ukopani, formacijski dobro raspoređeni, ali potpuno inferiorni u detekciji ciljeva, gađanju na daljinama većim od 2 km i zaštiti protiv visoko preciznih oružja. Termalna optika, nadmoćna koordinacija i dubinska artiljerija SAD-a i saveznika neutralisali su prednosti iračkog defanzivnog ukopavanja.

Merkava 4 MBT

 Merkava 4

Istorijat

Mekava 4 (hebrejski: מרכבה)  je nastala 2001. godine. Od 2002. godine počinje se sa serijskom proizvodnjom da bi 2004. godine tenk ušao u oklopne izraelske snage kao osnovni borbeni tenk. Merkava 4 se ne izvozi za razliku od starijeg brata tenka Mekava 3. Neki sistemi i sklopovi Merkave 4 su dostupni za izvoz, ali ceo tenk ne.

Ideja o vlastitom tenku datira iz 1960. godine. Mada usled nesporazuma sa Britancima (Britanija u to vreme radi na svom projektu tenka Chieftain) na tom projektu Izrael gubi dosta sredstava i što je još važnije gubi dosta vremena.

Merkava 1 je prvi serijski izraelski tenk i njegova proizvodnja je započeta je 1978. godine. U međuvremenu Merkava 1 je imala prilike da se pokaže na bojnom polju, 1982. godine u Libanonskom ratu. Ukupno je učestovalo 180 tenkova Merkava 1.

To je bila odlična prilika da se u praksi sagledaju sve mane Merkave 1, te da se one unaprede na narednom izraelskom tenku Merkava 2. Na Merkavi 2 se dosta radilo na zaštiti tenka u urbanoj sredini, on ulazi u sastav u izraelskih oklopnih jedinica 1983. godine.

Merkava3 ulazi u sastav izraelskih snaga 1989. godine. Treba pomenuti i jednu značajnu međuvarijantu Merkava 3 BAZ.

Razvoj Merkave 4 je otpočela 1989. godine, a serijska proizvodnja kreće od 2002/3. godine. Glavni dizajner Merkave 4 je izraelski general major Israel Tal zvani Talik ili gospodin Oklop (Talik, Mr. Armour).

General major Israel Tal

Javno je prikazana prvi put u mestu Yad La-Shiryon na Dan izraelske nezavisnosti 2002. godine.

Razvoj tenka Merkava od 1 do 4:

Merkava 1

Merkava 2

Merkava 3

Merkava 4

Posada

Merkava 4 ima četiri člana posade. Komandir, nišandžija, punilac/poslužilac i vozač. Ovde treba napomenuti da pored standardne posade u tenk Mekava 4 može stati još osam pešadinaca sa punom ratnom opremom, i da se pri tome tenk može nesmetano dejstvovati.

Zadnja vrata za pešadiju

Od neobičnosti treba pomenuti zadnja vrata na tenku koja upravo služe za ulaz/izlaz pomenutih pešadinaca. Jako elegantno rešenje. Mada iz tog razloga Merkava 4 je nešto veća od Merkave 3 BAZ.

Kada smo kod nesvakidašnjih stvari koje nisu retke kod ovog tenka treba pomenuti da na Merkavi 4 na kupoli postoji samo jedan luk (ulaz/izlaz) koji pripada k-diru tenka i on je na električni pogon, razvijen od  firme Elbit.

Naoružanje i sistemi

Glavno naoružanje tenka je 120 milimetarski top glatke cevi, proizveden od strane Izraelske vojne industrije.

Top je zaštićen Vidco termalnom navlakom, koja obezbeđuje povećanje preciznosti, sprečavanjem uticaja efekata spoljnih vremenskih uslova, na prvom mestu pregrevanja topa. Top ispaljuje APFSDS-T M711 (CL 3254),  HEAT-MP-T M325 (CL 3105) i TPCSDS-T M324 (CL 3139) projektile. Top inače može bez ikakvih problema da ispaljuje  granate drugih tenkova, recimo može dejstvovati sa projektilima nemačkih, francuskih i amreičkih tenkova. Takođe iz cevi topa se može ispaliti POVR.

Merkava 4 u dejstvu

Borbeni komplet topovske municije je 48 granata sa tim da su sve granate smeštene u zaštitnom magacinu tj. automatskom transporeteru granata.

Ipak pored automatskog transporetra granata punjenjenje topa se vrši ručno, tako što se pozove željena granata koja dođe do izlaza gde je prihvata poslužilac koji potom ručno puni top.

Spremište projektila za top na Merkavi 4

Pored topa Merkava 4 u standardnoj opremi naoružan je koaksijalno vezanim mitreljezom u kalibru 7.62 mm. Kao dodatna opcija postoji mogućnost da se doda još dva mitraljeza u kalibru 7.62 mm na kupoli tenka. U zavisnosti od situacije oni mogu poslužiti kao PAM a dosta češće mitraljezi daju vatrenu podršku prortiv neprijateljske pešadije. Borbeni komplet sa varijantom sva tri mitraljeza je 10.000 hiljada metaka.

Još jedna nesvakidašnja stvar je minobacač u kalibru 60 mm razvijen od firme Soltam Ltd. sa kojim se može dejstvovati bez izlaska iz tenka. Minobacač služi za davanje vatrene podrške po neprijateljskoj pešadiji ali i za osvetljavanje bojišta. Ispaljuje eksplozivne i osvetljavajuće mine.

Osim naoružanja Merkava 4 je jako bogata sa sistemima komunikacije. Tako recimo sistem Battle Management System (BMS) omogućava da se na monitoru dobije pregled bojišta. Ovaj sistem je “umrežen” tako da stanje bojišta u realnom vremenu ima svaki tenk kao i komanda.

Panel BMS-a

Ovaj sistem ima za zadatak da se tenkovi što bolje “razumeju”, jel je opšte poznata stvar da su tenkovske jedinice u sadejstvu sa pešadijom najjači onda kada nastupaju u grupi, čoporativno. Što se “čopor” tenkova i pešadije između sebe bolje razume to je učinak bolji, a i smanjuje se mogućnost “prijateljske vatre” koja je recimo kod Abramsa dosta česta pojava, mada ni drugi ne zaostaju puno.

BMS ima mogućnost snimanja, tako da se neke situacije kasnije mogu analizirati što je po meni izuzetno korisna stvar.

Uopšte se može reći da je Merkava 4 dosta kompjuterizovana u odnosu na konkurente što je sa jedne strane dobro a sa druge nije.

Merkava 4 može bez problema da dejstvuje kako danju tako i noću na statičke i pokretne mete i kao još jedna u moru nesvakidašnjosti je uspešno dejstvo po niskoletećim objektima, najviše dejstvo po neprijateljskim helikopterima koji su za svaki tenk pa i za Merkavu pored pešadije najveća pretnja.

Oklopna zaštita

Merkava 4 je tako dizajnirana da obezbedi opstanak posade prilikom neprijateljske vatre, kao i da prilikom eventualnog pogodka sve bude u kratkom roku vraćeno u operativno stanje. Može se reći da Merkava 4 spada u najzaštićenije tenkove na svetu, naročito je akcenat bačen na zaštiti posade prilikom eventualnog pogodak tenka, tako da posada ima jako velike šanse da preživi.

Oklopna zaštita je takva da obezbeđuje zaštitu od svih danas poznatih APFSDS i ATGM projektila.

Oklop Merkave 4 je opremljen sa laserskim sistemom upozorenja (Amcoram LWS-2) koji daje prikaz stanja na monitoru.

Senzori smešteni u oklopu su u stanju da detektuju projektil kada je ispaljen iz neprijateljskog tenka, takođe u stanju su da detektuju i laserski vođenu raketu.

Oklopna zaštita na Merkavi 4

Laserski sistem upozorenja je povezan sa sistemom za stvaranje dima kao i sa mamcima koji imaju za zadatak da navedu neprijateljsku granatu na promašaj, da je odvuku od tenka.

Pored ovog sistema upozorenja tu je sistem Rafael Trophy Protection System koji daje zaštitu od brzo dolazećih neprijateljskih projektila. Sistem prati sve pretnje i razvija protiv mere neutralisanja istih.

Merkava 4 ima modularni oklop čiji se moduli sa lakoćom mogu zameniti i na terenu od strane posade.

Pored navedenog Merkava 4 ima jako (oštar) povoljan ugao kupole, tako da je kupolu gotovo nemoguće pogoditi.

Pored svega prednost je i u tome što je kod Merkave 4 motor napred i takvim rasporedom frontalno štiti tenk i posadu od neprijateljskih granata.

Takođe i relativno mala silueta tenka ide u prilog da se Merkava 4 teško uočava na većim razdaljinama.

Motor

Ako se Merkava 4 po nečemu izdvaja od ostalih tenkova na svetu to je smeštaj motora. Kod Merkave 4 motor je smešten u prednjem (frontalnom) delu tenka. Ovaj zahvat ima najviše za zadatak da zaštiti posadu od neprijateljske vatre i to frontalno. Nešto nalik BVP-u M-80. 

Vađenje motora iz Merkave

Mesto motora u Merkavi

Power Pack motor na Merkavi 4

Motor na Merkavi 4 je “Power Pack”, što znači da  je motor moguće zameniti jako brzo. Oznaka motora je General Dynamics GD833 (koprodukcija sa SAD od strane General Dynamics i MTU). Motor je 12-cilindrični, vodom hlađen, razvija 1500 konjskih snaga. Pogonsko gorivo je dizel.

Ostali sistemi na tenku

Od ostalih sistema na Merkavi 4 treba pomenuti sistem (CBR) za zaštitu posade od radioloških, hemijskih i bioloških otrova. Sistem ima zadatak i da klimatizuje prostor u teku za svakog člana posade, nešto kao mikro-klima.

Na nekoliko bacača dimnih kutija nedostaju poklopci - verovatno su ispaljeni

Tu je i nezaobilazni automatski protivpožarni sistem, kao i bacači dimnih kutija, ukupno 12 bacača, sa svake strane kupole po šest.

Zanimljivo je da vozač ima i pregled  iza tenka koji dobija putem kamere koja signal prenosi na njegov monitor. Tako da za vožnja unazad nije nikakav problem za vozača bez ikakve pomoći komandira tenka.

Verzije

• Merkava LIC – tenk prilagođen za urbano ratovanje
• Merkava Tankbulance – tenk prilagođen za prvu medicinsku pomoć (nalik sanitetu)
• Merkava IFV Namer – teško borbeno vozilo pešadije razvijeno na bazi tenka Merkave
• Merkava ARV Nemmera - TZI
• Merkava Howitzer Sholef – haubica na bazi tenka Merkava

TT podaci

• Posada: 4 (vozač, komandir, nišandžija, punilac)
• Osoblje: (pešadija) 8
• Težina: 65 t
• Visina: 2.66 m
• Širina: 3.72 m
• Dužina: 9.04 m sa topom napred
• Motor: V-12 dizel
• Konjska snaga: 1.500
• Maksimalna brzina: 60 km / h
• Akcioni radijus: 500 km

Umesto zaključka

Tenk Merkava 4 mnogi u današnjici nazivaju najboljim tenkom na svetu. Ja se sa tom tvrdnjom ne bih složio u potpunosti. Merkava 4 je tipski rađen tenk za borbe sa Libanom na prvom mestu, te je sve podređeno tom terenu i tom načinu ratovanja. Jako je dobro pitanje kako bi se Merkava 4 pokazala u nekim drugim uslovima. Jedno stoji i to je nepobitna činjenica, u regionu tenk Merkava 4 je sasvim sigurno najbolji tenk na svetu, mada i u regionu ima gubitaka.

Nekoliko slika Merkava koji oštećeni ili uništeni:

Zanimljivo, a i dosta praktično, i ako su Izraelci 60-tih godina izigrani tj. prevareni od Britanaca u zajedničkom projektu tenka ipak Izraelci nikome nisu ostali dužni. Može se slobodno reći da je Merkava 4 spoj provereno dobrbrih sistema sa tenkova iz Zapadne Evrope i Amerike. Tako ćemo primetiti da su mnogi sistemi “prekopirani” sa fransuskog Leclerka, američkog Abramska i nemačkog Leoparda…

 Tenk T-54/55

Istorijat razvoja i prototipovi

Konstrukcija tenka T-54 (kasnije T-55) započinje još za vreme Drugog svetskog rata, tačnije 1944. godine u Sovjetskom Savezu kao naslednik tenka T-44.

Prva verzija tenka T-44 je proizveden još 1943. godine na osnovama tenka T-34M. U jako teškim ulovima, zbog rata, nemaštine, i požurivanja (potrebe na frontu) tenk T-44 nije bio baš bio na nivou zadatka da zameni do tada čuveni i pouzdani tenk T-34. I pored nepoverenja u T-44 na njemu je znatno pojačana oklopna zaštita ali imao i jednu veliku manu. Glavna mana mu je bila što je T-44 imao dosta malu kupolu koja nije bila u stanju da nosi top u većem kalibru od 85 mm. Tražilo se rešenje gde bi tenk bio u stanju da nosi novorazvijeni top u kalibru od 100 mm.

Tenk T-44

Zanimljivo je pomenutu da je tenk T-44 imao jako malu operativnu upotrebu u Drugom svetskom . I ako je koristio mnogo istih delova kao i tenk T-34 i u mogome imao slične osobine kao i T-34, Crvena Armije nije bila „raspoložena“ da ga prihvati kao zamenu za već dobro poznat i dokazan tenk T-34. Recimo da se operativna upotreba tenka T-44 u Drugom svetskom ratu svodi u danima.

Kasnije se dosta radilo na uanpređenju T-44, tako da je na kraju ipak dobio top u kalibru od 100 mm sa tim da je dosta rešenja sa tenka T-54 primenjeno kod unapređivanih verzija T-44. Recimo modernizacija koja je usledila 1961. godine je rađena isključivo od već gotovih rešenja sa tenka T-54 te T-44 dobija onzaku T-44E, 1966. se radilo na stabilizaciji topa (Ciklon) te dobija oznaku T-44C, odnosno to rešenje je uzeto sa T-54B.

 Dosta dugo se jako malo znalo o T-44, recimo na vojnim paradama nikada nije učestvovao, tako da se u vreme  Hladnog rata jako malo znalo o njemu. U operativnoj upotrebi se zadržao u Sovjetskoj armiji do 1970. godine.

Uglavnom se može reći da je tenk T-44 spona između tenkova T-34 i  T-54/55.  U doba njegovog nastanka je koristio mnoga rešenja sa tenka T-34, dok tokom vremena sve više i više je koristio rešenja sa tenka T-54/55.

Razvojni put tenka T-54/55 kreće krajem 1944. godine.

Prvi prototip je izrađen još za vreme trajanja Drugog svetskog rata u martu mesecu 1945. godine. Serijska proizvodnja je planirana za 1946. godinu i to 165 tenkova. Ipak 1946. godine je proizvedeno tek tri predproizvodna tenka T-54, i to dva od aprila do jula meseca a jedan u oktobru 1946. godine. Prava serijska proizvodnja počinje 1947. odnosno 1948. godine.

Razlog zašto serijska proizvodnja nije zaživela u planirano vreme je zato što je državna komisija našla puno zamerki. Tačnije državna komisija je naložila promenu 649 stavki.

Ni u 1947. godine nije sve išlo kako je predviđeno. Serijska proizvoda je trebala da započne aprila 1947. godine kako je predviđeno trebalo je da bude izrađeno 400 komada T-54.

Državna komisija je više puta vraćala prototip tenka u halu i osporava mnogo više stavki nego prvi put. Tek u maju mesecu 1947. godine državna komisija odobrava test uzorak T-54. Savetovano je da se prvo uradi montažna serija ali tek pošto bude promenjeno čak 1490 zamerki. Sve u svemu ni 1947. godina nije bila dobra po tenkovske konstruktore a kranji skor je bio proizvedenih tek 22 komada tenka T-54. Mada to nisu jedine neprilike koje su pratile proizvodnju ovog tenka. 1948. godine se može reći da je započeta prava serijska proizvodnja. Te godine je proizvedeno ukupno 539 komada T-54, ali pošto je stupio u operativnu upotrebu Sovjetska vojska je ima mnogo zamerki na tenk. Tako da je u janaru 1949. godine odlukom vlade prekinuta serijska proizvodnja tenka T-54 zbog mnogobrojnih nedostataka, da bi bila nastavljena tek u novembru iste godine po ispravljanju svih zamerki.

 Pored svih nedostataka, u to vreme tenk T-54 je bio dosta superiorniji od tenkova iz vremena Drugog svetskog rata kao i u odnosu na tadašnje tenkove u celom svetu.

Treba uzeti u obzir da u to vreme razmena informacija nije bila ni približno kao što je to danas slučaj, tako da se u oba tabora (NATO i Varšavski pakt) malo znalo šta drugi rade i dokle su stigli. Iz tog razloga je Sovjetska vlast „terala“ konstruktore i proizvođače (u tri fabrike je rađen T-54) tenka da se napravi što kvalitetniji tenk i da se „sloboda“ (u stilu „sklepaj“ ga što brže da je na broju) tokom proizvodnje tenkova za vreme Drugog svetskog rata iskoreni odnosno smanji na što manji mogući stepen. Rat je bio skoro završen, loša iskustva su još bila „sveža“, a odmah započeo i drugi rat, Hladan rat. A i dominacija SSSR-a kao vodeće vojne sile je morala da se održi na viskom novou u Varšavskom paktu. Sve je to kasnije rezultiralo da je tenk T-54/55 dugi niz godina bio broj 1 tenk u svetu.

Tenk T-54 od prototipa 1945. godine se razvija dalje u više verzija uz stalnu modernizaciju i napredovanje tenka u svim pogledima. Tako da se može napraviti sledeća (gruba) podela.

• T-54 prototip
• T54-1 ili Т-54 (1946) („Objekt 137“)
• T-54-2 ili Т-54 (1949) („Objekt 137R“)
• T-54-3 ili Т-54 (1951) („Objekt 137Sh“)
• T-54A („Objekt 137G“) – 1955. godine u Kini poznat pod nazivom Type-59
• T-54B („Objekt 137G2“) – 1957. godine
• T-54M  („Objekt 137M“)  - 1977. godine, negde i kao „Objekt 139“

T-54 prototip

T54-1 ili Т-54 (1946) („Objekt 137“)

T-54-3 ili Т-54 (1951) („Objekt 137Sh“)

T-54A („Objekt 137G“) – 1955. godine u Kini poznat pod nazivom Type-59

T-54B („Objekt 137G2“) – 1957. godine

T-54M  („Objekt 137M“)  - 1977. godine, negde i kao „Objekt 139“

U samom startu proizvodnje T-54/55 telo tenka kao i pogon se nisu u mnogome razlikovali od svog prethodnika tenka T-44. Glavne razlike se ogledaju u pojačanoj oklopnoj zaštiti, pa je tako T-54 imao debljinu prednjeg oklopa u gornjem delu od 120 mm a donjem 90 mm.

Debljina oklopa na prednjoj strani kupole je sada 180 mm, u sredini 90, na bokovima 150, a na vrhu kupole 30 mm.

Glavno naoružanje je činio top D 10T je u kalibru od 100 mm. Odabir mitraljeza je pao na porodicu SG-34 mitraljeza, u tenkovskoj varijanti naziva SGTM, koaksijalno vezanih, jedan kod vožača, dok je drugi bio spregnut sa topom, u kalibru 7.62 mm. Protivavionski mitraljez DŠK u kalibru 12.7 mm. Nišanska sprava je Sight TS-20, sa 4 puta uvećanja.

Borbeni komplet čini 31 topovska granata, i to kumulativno rasprsakvajuća granata.

DŠK u kalibru 12.7 mm.

Novi, vodom hlađeni dvanaesto cilindrični dizel motor oznake V54 je razvijao 520 ks pri 2.000 obrtaja u minuti.

Rezevrvari za gorivo su povećani na 530 litara, tako da mu je i ukupni akcioni radijus povećan na 360 km.  Maksimalna brzina tenka je tada bila 44 km/h. Ukupne mase 35.5 tona.

Sredstvo veze je činio radio uređaj 10-RT-26 kao i interfon TPU-47.

Drugi prototip T-54 je urađen u julu 1945. godine, i tada projekat dobija radno ime „Objekt 134“. Drugi prototip T-54 je imao savim novu kupolu sa topom u kalibru od 100 mm naziva LB1, dva SGMT koaksijalna mitraljeza u kalibru 7.62 mm od toga jedan spregnut sa topom a drugi kod vozača, i PAM-om DŠK  na tureli k-dira u kalibru 12.7 mm. Oklopna zaštita je povećana, najviše u predelu kupole i to na prednjoj strani na 200 mm, između 125 i bokovima na 160 mm.

I ako su rezervari sa gorivom povećani zbog dodatka oklopa, samim tim i mase tenka na 39.15 tona,  akcioni radijus tenka T-54 i dalje ostaje na 360 km. Rađeno je na motori i hodnom delu. Tako je motor dobio novi prečistač vazduha, a širina gusenica je povećana sa 500 na 580 mm.

Recimo serijska verzija T-54-1 se razliku od prototipa T-54 u tome što ima još bolju oklopnu zaštitu tako da je debljina okopa nadmašila nemačkog Pantera.

Tenk T-54-2 („Objekt 137R“) ulazi u proizvodnju 1949. godine, dok T-54-3 započinje sa proizvodnjom 1951. godine. Tada dolazi do druge veće modernizaije, tako da na T-54-3 nišandžija ima novu teleskopsku nišansku spravu TŠ2B-22, uvećanja 3, 5 i 7 puta. Uvedeno je i maskiranje tenka ubrizgavanjem „žive“ nafte u motor i stvaranjem guste dimne zavese iz sistema za uzduv motornih gasova (TDI). Dok k-dir tenka ima novu radio stanicu i navigaciosku opremu i još niz inovacaja.

Početkom 1950. godine započinje se ozbiljnim unapređenjima koji i dan danas imaju primenu. Radilo na potpunoj stabilizaciji topa po vertikali, STP-1 „Horizont“ i po pravcu. Top u kalibru 100 mm, naziva D 10TG, sa reduktorom za odvod barutnih gasova. Vozač dobija noćni spravu za osmatranje TVN-1, u upotrebu ulazi i nova radio stanica naziva R 113.

Radio stanica naziva R 113

Motor je višegorivni sa dodatnim rezervoarima za gorivo. Tenk dobija naziv T-54A („Objekt 137G“). Tada se proizvodi i komandirski tenk sa radio uređajem S 112 naziva T-54AK.

Nova unapređenja tenka bazirana na T-54A i T-54B („Objekt 137G“) se mogu smatrati nečim što i dan danas živi kao standardna oprema savremenih tenkova. Tu je novi stabilisan top u kalibru 100 m naziva D 10T2S kod T-54B.

Top u kalibru 100 m naziva D 10T2S kod T-54B

Novi tenkovi su opremljeni sa L2 „Luna“ infracrvenim senzorima i noćnom kanalom nišanske sprave nišandžije

TPN-22-1

OU-3 IC farom i TPN-1-22-11 komandirskom spravom za osmatranje

Takođe je razvijena nova i dan danas jako rasprostranjena potkalibarna granata koja je omogućvala jako uspešnu penetraciju neprijateljskih tenkova. Tenk je dobio opremu za savlađivanje vodene prepreke do 5.4 m. Rezervoari za gorivo su povećani na 1.212 litara, a samim tim i akcioni radijus na 430 km.

Ipak još mnogo stvari je trebalo uraditi da bi se dobio u to vreme ubedljivo najbolji tenk po svim aspektima.

Recimo kao glavne mane su se izdvajale to što je T-54 nije mogao da dejstvije iz topa dok je tenk u pokretu kao i neefikasan sistem NBH zaštite koji je u to doba bio jako važan element zbog izuzetno „zategnutih“ odnosa između Varšavskog i NATO pakta.

Na T-54M („Objekat 139“) je najviše eksperimentalno rađeno što se tiče NHB zaštite i ona je kasnije i primenjena na tenku T-55.

T-55 (Objekt 155)

Tenk T-54B/55(*1) je najmasovnije ikada korišćen i proizvođen tenk na svetu. Procenjuje se ukupan broj (sa svim njegovim verzijama i modernizacijama) negde između 50 i 80.000 hiljada komada (mada lično smatram da je ovaj broj jako teško utvrditi, te ga treba uzeti sa rezervom). Zapad uzima kao reper cifru oko 60.000 hiljada komada, ali ni to ne bi bio tačan broj.

T-55 unutrašnjost tenka

Od toga je i dan danas zastupljen u mnogobrojnim državama širom sveta. Rađene su i mnoge modernizacije ovog tenka na nivou standarda treće generacije tenkova, tako da je u mnogim zemljama još u operativnoj upotrebi.

Armija Sovjetskog Saveza ga uvodi u operativnu upotrebu 8. maja 1958. godine.

Posada

Četvoročlanu posadu tenka čine k-dir, nižandžija, punilac i vozač.

T-55 mesto vozača tenka

Naoružanje

Glavno naoružanje tenka T-55 čini žljebani top u kalibru od 100 mm naziva D 10TG ili D 10T2S.

Top je stabilisan u vertikalnoj i horizontalnoj ravni. Puni se ručno i otprilike može postići brzinu gađanja od 4 do 7 projektila u minuti, ali to dosta zavisi od obučenosti posade i drugih uslova. Moguće je da dejstvuje neposredno do 6.000 meatara daljine ali najefikasniji je do 2.000 metara.

Takođe ima mogućnost i posrednog dejstva.

Spregnuti mitraljez sa topom, PKT kalibra 7.62 mm kod T-55A (kod T-55 spregnuti mitraljez SGMT 7.62 mm). PAM na tureli k-dira naziva DŠKM u kalibru 12.7 mm.

Mitraljez kod vozača tenka (T-54) je izbačen iz upotrebe zbog neophodnog prostora za smeštaj projektila topa a i zbog same nepraktičnosti mitraljeza na takvom položaju.

Dugo se debatovalo među vojnim stručnjacima da li je PAM uopšte potreban. Smatralo se da na je PAM sa tenka prilično nemoćan i da čak može izazavati kontra efekat, otkrivanje položaja tenka prilikom dejstva. Pored svih činjenica koje nisu išle u priloga da PAM ostane on je ipak zadržan, jel se zaključilo da je mogao (barem u to vreme) da odigra kakavu takvu ulogu dok je danas od upotrebe PAM-a (protivavionski mitraljez) ostao samo naziv koji nikako ne može biti opravdan.

Borbeni komplet čini 43 topovskih projektila, od toga 26 trenutno fugasni, 9 granata pancirno obeležavajuća i 8 kumulativnih granata.

Za PKT (ili SGMT)  3.500 metaka, 300 metaka za PAM, 12 ručnih bombi i 20 metaka za signalni pištolj.

Pored projektila tu su i tri protivoklopne rakete „Maljutka“ 9M14.

Napomena:

Kod verzija T-55K i T-55AK zbog ugradnje dva radio uređaja kao ugradnje agregata za punjenje akumulatora smanjen je koristan prostor te je tim smanjen i borbeni komplet topa na 36 projektila.

Kupola se okreće ručno (mehanički) i električno.

Za radio vezu između posade i tenkova je bila zadužena radio stanica R-113.

Sprave za nišanjenje, osmatranje i orijentaciju

U T-55 prvobitno je ugrađivana nišanska sprava TŠ2B-22, te TŠ2A-22, a kasnije sprave TŠ2B-32 i TŠ2B-32P sa uvećanjem od 3.5 do 7 puta.

Nišandžija koristi dve nišanske sprave, za dejstvo danji i noću.

U poljske i čekoslovačke verzije T-55 je ugrađivana sprava TSz2B-22 i TSz2B-32. Ove sprave se ne razlikuju po ničemu drugom osim toga što su nazivi bili napisani latinicom.  

Komandir ima pereiskop oznake TKN-1. Glavna namena periskopa je osmatanje k-dira u uslovima slabe vidljivosti i noću.

T-55 mesto komandira tenka

Od 1959. proizvodila se i varijanta T-55K, komandna verzija tenka opremljena radiom R-112, AB-1-P/30 generatorom na benzinski pogon i noćnim vizorom TPN-1-22-11. Ova oprema je smanjila unutrašnji prostor, zbog čega je borbeni komplet 36 granata i skinuti su mitraljezi. Na početku 1960-ih T-55K je bio eksperimentalni, bio je opremljen TV kamerama „Uran“ i opremom za nadgledanje bojišta. Tenk je imao video kameru, a slika se slala komandnom vozilu BTR-50. Slika se mogla prenositi na udaljenost od 10 do 30 km, zavisno od terena i položaja vozila. Tenk T-55 je korišćen 1961. godine za ispitivanje TV sistemoma „Almaz“, koji je trebao da zameni obični, odmah posle nuklearnog udara. Jedna kamera bila je postavljena na telo tenka (za vozača) i dve kamere su postavljene na kupolu - jedna je služila za gađanje, a druga za slanje slike na dva ekrana za komandanta. Komandant je sedeo na mestu vozača, dok je vozač sedeo do njega. Ovakav sistem nadgledanja bojišta omogućio je domet po danu od 1,5 do 2 km ali zbog nekvalitetne opreme, dobijeni su loši rezultati.

Razvijana je i verzija sa bacačem plamena TO-55 (Objekt 482), koji se proizvodio do 1962. godine. Bio je opremljen sa 460 litara zapaljive tečnosti, umesto prednjih rezervoara benzina. Bacač plamena je zamenio mitraljez. Poslednji bacač plamena TO-55 povučen je iz operativne upotrebe 1993. godine.

Motor

U T-55 ugrađen je novije V 12-esto cilindričan vodom hlađen (ukupno 38,88 litara rashladne tečnosti) dizel motor, oznake V-55, snage 520 ks. Poboljšan je pristup motoru, čime je olakšano i njegovo održavanje i opsluživanje. Postavljen je još jedan rezervoar za gorivo od 300 litara, unutar prednje strane tenka, čime se ukupan kapacitet povećao na 680 litara. Time se povećao i akcioni radijus na 450-500 km dok je sa spoljnim (dodatnim) rezervoarima od 400 litara radijus kretanja do 715 km.

Transmisija je mehanička, sa pet stepeni prenosa napred i jednim nazad. Hodni deo cine dve gusenice sa po 90 članaka, širine 580mm. Sa obe strane ima po pet potpornih točkova.

Početkom 1960-ih projektni biro OKB-29 u Omsku radio je na razvoju i ugradnji gasne turbine GTD-3T snage 522 kW. Jedan T-55 bio je opremljen tom turbinom i prošao je sva ispitivanja, ali dobijeni rezultati nisu bili očekivani i zadovoljavajući te je program prekinut.

Dodatna oprema

Posle prvih proba sa nuklearnim oružjem, shvatilo se da T-54M može izdržati 2-15 kT nuklearnog udara na udaljenosti 300 m od epicentra. Posada bi u slučaju tako snažne eksplozije imala šansu da preživi, ako se nalazi na udaljenosti većoj od 700 m od epicentra. Zbog toga je odlučeno da se napravi zaštita od radijacije koja bi se aktivirala za 0,3 sekunde nakon otkrivanja gama zračenja. Predloženo je da se menja projekat tenka i da se uvedu nove tehnologije. Mnoge novine su ispitane već ranije na pomenutom tenku T-54M.

T-55AM2B

1961. godine napravljena je plastificirana obloga unutrašnjih zidova tenka (PNZ), koja sprečava prodor gama zračenja. Zbog te nadogradnje, otvor za vozača je trebao biti proširen, a sa njime su prošireni i otvori na kupoli.

Tenk T-55 je takođe bio opremljen sistemom za hemijsku filtraciju vazduha.

Protivpožarni sistem je skor automatizovan.

Takođe T-55 ima mogućnost savlađivanja vodenih prepreka do 5.5 metara dubine sa prethodnim pripremom. Priprema traje od 15 do 30 minuta, po izlasku iz vode, ako tako zahteva situacija tenk može biti odmah borbeno spreman tako što odbacuje opremu za podvodnu vožnju i odmah prelazi u borbeni položaj.

TT karakteristike tenka T-55AMVT

• Posada: 4
• Masa u borbi: 40 500 kg
• Ukupna dužina šasije: 6.2 m
• Ukupna visina: 2.32 m
• Ukupna širina: 3.6 m
• Specifični pritisak na tlo: 0.89 kg/sm2
• Snaga dizel motora: 620 – 690 kW
• Dužina puta krstarenja (bez / sa dop. rez.): 390 / 600 km
• Maksimalna brzina: 50 km/h
• Maksimalna terenska brzina: 35 km/h
• Prosečna upotrebna brzina: 25 km/h
• Prelazi prepreke (visine): 1.4 i 5.5 m sa vitlom
• Radio uređaj: R-113, R-173, R-173P, R-124
• Debljina oklopa: 200 mm
• Top: D-10T2S 100 mm
• Mitraljez: PKT-T 7,62 mm
• Nišan: IC – Laserski

(*1)

Tenk T54B/55 je manje više jedno te isto. Mnogo više razlika ima recimo nulta serija tenka T-54 od T-54B, nego T-54B od T-55. Razlog zbog kojeg je dobio novu oznaku je nastao da se NATO pakt dovede u zabludu da je reč o dosta revolucionarnim potezima Sovjeta na svom „novom“ tenku. Nova oznaka T-55 je imala više za zadatak da psihološki utiče na protivnika nego što je to realno tenk T-55 mogao više da uradi od tenka T-54B. Recimo top i sprave su bile potpuno iste, kao i ceolikupan SUV. Jedino značajnije unapređenje je postignuto na NHB sistemu zaštite tenka i posade.

Umesto zaključka

Tenk T54/55 od Drugog svetskog rata je učestvovao u gotovo svim sukobima.

Na bazi tenka T-54/55 razvijeni su mnoge verzije i modernizacije da ih je jako teško sve nabrojati, od 1960 pa sve do 2004 godine. Dobar primer je slovenačka modernizacija tenka T-55S kao i ukrajinska modernizacija T-55 oznake AGM.

T-55S

T-55AGM

Varijante tenka T-55

• T-55, proizvođen od 1958. do 1962., u Poljskoj od 1958. do 1962, u Čehoslovačkoj od 1958.
• T-55A, proizvođen od 1963. do 1977, u Poljskoj od 1964. do 1979.
• T-55K, T-55AK, T-55MK, T-55K1 i T-55K2, komandni tenkovi

Modernizacije

• T-55M/T-55AM, modernizacija tenka T-55 i tenka T-55A sa novim sistemom za upravljanje sa vatrom, novi motor V-55U, nove gusenice, ABH zaštita, otpornost na mine i napalm bombe.
• T-55M-1/T-55AM-1, modernizovan tenk sa ugrađenim motorom sa tenka T-72 V-46.
• T-55AD/T-55AMD/T-55AD1/T-55AMD1, podešeni za sovjetsku mornaričku pešadiju.
• T-55MV/T-55AMV/T-55MV-1/T-55AMV-1/T-55AM2, varijante za sovjetsku mornaričku pešadiju.
• T-55AM2PV, za Istočnu Nemačku, većina su vraćeni u Rusiju 1992.
• T-55M5 - T-55M5, promovisan je 1990. godine.

Posebne namene

• OT-55, tenk-bacač plamena.
• MT-55A, transporter mostova.
• T-54-T, tenk-tegljač.
• VT-55A, tenk-tegljač.
• ZSU-57/2, samohodni protivavionski top

U mnogim zemljama je još uvek u operativnoj upotrebi dok je u nekim u aktivnoj rezervi, primer Rusija, Slovenija.

Zemlje korisnice:

Abhazija, Avganistan, Albanija, Angola, Azerbejdžan, Bangladeš, Belorusija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Crna Gora, Čad, Republika Kongo, Egipat, Ekvador, Ekvatorijalna Gvineja, Eritreja, Etiopija, Gruzija, Gvineja, Gvineja, Bisao, Hrvatska, Indija, Indonezija, Irak, Iran, Izrael, Jemen, Južna Koreja, Južni Jemen, Kambodža, Kuba, Laos, Litvanija, Liban, Libija, Mađarska, Malavi, Maroko, Mauritanija, Mongolija, Mozambik, Namibija, Nigerija, Nikaragva, Peru, Ruanda, Rumunija, Rusija, Sirija, Severna Koreja, Slovačka, Slovenija, Somalija, Srbija, Centralnoafrička Republika, Sudan, Tanzanija, Togo, Uganda, Ukrajina, Urugvaj, Uzbekistan, Vijetnam, Zambija, Zimbabve.

U SFR Jugoslaviji ukupno je isporučeno 1200-1300 tenkova T-55.

Sadašnji korisnici su sa braon bojom, a bivši sa crvenom

U poređenju sa zapadnim (NATO) tenkovima (američki M48 Patton i britanski Centurion), T-55 bio je manji i lakši, ali je imao bolju pokretljivost, oklopnu zaštitu i vatrenu moć. Top D-10T u kalibru 100 mm bio je jedna od najvećih prednosti T-54/55, zato što u to vreme ni jedan zapadni tenk nije imao top takvih performansi. Ova prednost trajala je dok se nisu pojavili moderniji zapadni tenkovi, kao na primer M-60 Paton ili poboljšani Centurion.

Velika predost tenka T-54/55 je u tome što je jako jednostavan za obuku. Za nepunih 15-tak dana se može obučiti posada da tako kako deluje, što je isto velika prednost.

Kao prednost T-54/55 se može navesti i kao dobra baza za unapređenje i modifikaciju što je na mnogim primerima i pokazano. Neke modifikacije su išle do te mere da su tenk izmenile po svim aspektima te je on sasvim novo naoružanje, tipa izraelskog OT-a Achzarita ili samohodnog protivavionskog topa ZSU 57/2.

Jedna od mana su česti kvarovi i neadekvatni rezervni delovi.

Sve u svemu u svoje vreme za tenk T54/55 se može slobodno reći da je bio dosta superiorniji od svojih konkurenata na zapadu.

Evo nekih poređenja tenka T54/55 sa drugim tenkovima:

Šematski prikazi sa objašnjenjem stavki tenka T-55:

Oklopno telo tenkova

Prikaz pojedinih kupola tenkova

Pregled po generacijama visine i klirensa

Potpora poda borbenog odeljenja

Tablica pregleda debljine i nagiba prednje gornje ploce i kupole

Komandirska kutija

Motor V-55

Šematski prikaz za napajanje goriva